Bolje čuti
znači bolje živeti!

”Izvini, nisam te čula…” ili ”Izvini, a šta si rekla/o?”

Presudni događaj se desio u januaru 2020. godine, nakon povratka sa jednog putovanja u toplije krajeve nazad u snegom okovanu Norvešku. Zbog velikog temperaturnog šoka krenula je hipersekrecija iz nosa, za njom je sledilo zapušavanje levog uha i mislila sam da će to opet biti samo jedna prolazna epizoda, koju će upotreba dekongestiva (lekova koji smanjuju otok nosne sluznice) i sekretolitika (lekova koji razvodnjavaju gusti sekret i tako olaksavaju njegovu eliminaciju) brzo dovesti u red. No, ovoga puta javio se i jedan za mene potpuno novi simptom- tinitus (zujanje u ušima), u svim mogućim varijacijama što se tiče vrste i jačine zvukova, koje sam naravno samo ja čula. Mislila sam da ću polako početi da ludim zbog takvog haosa u glavi, praktično odjednom nastalog. Sada ne samo da više nisam dobro razumela govor ljudi oko mene, vec sam stalno bila napeta pokušavajući da odvratim pažnju od čudnih zvukova i usmerim koncentraciju na svakodnevne kućne i poslovne obaveze. Od mirne, ali uvek nasmejane i raspoložene osobe, postala sam nervozna, izdeprimirana i zajedljiva žena. Da ne pominjem koliko je cela situacija uticala na san. Zaspati i probuditi se odmoran i spreman za naredni dan postala je nedostižna misija. Nažalost sam iz ovog razloga morala da počnem da koristim i anksiolitike (lekove za umirenje i spavanje). No, problem je i dalje postojao…

Dok sam svakoga dana razmišljala i tražila rešenje za situaciju u kojoj sam se našla, bio je već mart 2020. godine i klijenti sa kojima radim na radnom mestu su masovno počeli da nose hirurške maske. Zamislite tek tada moj očaj! Sa već ionako oštećenim sluhom i zujanjem u ušima, tek tada sam zapravo shvatila koliko slabo razumem govor, jer sam se većinu radnog vremena zapravo pravila da čujem, čitajući ljudima sa usana ono sto u tom trenutku govore.

Ni kod kuće nije bila mnogo bolja situacija… Ukućanima sam tražila da mi nikako ne dovikuju nešto iz druge prostorije, da mi se nikada ne obraćaju dok mi stoje iza leđa i da mi se, ukoliko imaju nešto važno da mi kažu, obrate imenom, kako bi bili sigurni da sam ih čula. Možete samo da zamislite koliko je to frustracije stvaralo kod njih, iako su mi celim putem bili najveća podrska!

Vec tada sam znala da ću rešavanju problema sa sluhom posvetiti najveći deo svog vremena i energije, a restrikcije u putovanjima su to još i odužile, pa sam prvi kontakt sa ORL specijalistom ostvarila tek po ukidanju istih, u oktobru 2021. godine. Iako živim u Norveškoj, odlučila sam da svoje poverenje poklonim ljudima iz Srbije, ne samo zbog njihove veće stručnosti, već i lakše dostupnosti. Nakon obavljenih potrebnih pregleda, ORL specijalista mi je preporučila nošenje slušnih aparata kao metodu izbora obzirom na dijagnozu (otoskleroza) i ponudila mi je kontakt Neuroth slušnog centra. Bez razmišljanja sam otišla na konsultaciju, iako sam u sebi sve vreme mislila: ”Da, da, sada si i ti jedna od onih gluvih sa slušnim aparatima, sa kojima se svakodnevno susrećeš na svom radnom mestu”. Malo mi je trebalo da ne zaplačem…

Međutim, u Neuroth-u nailazim na srdačan prijem, stručno i ljubazno osoblje i dobijam prvi set slušnih aparata na probu, podešenih specijalno za mene, koji uz to i maskiraju tinitus!!! Sećam se trenutka kada sam izašla na ulicu iz Neuroth-ove zgrade… Preda mnom se otvorio jedan potpuno novi svet zvkova koje sam zaboravila da postoje! Ovoga puta sam pustila suze da liju niz moje lice, ali to su bile suze radosnice…

Dok sam pokušavala da sredim svoje pomešane emocije, u glavi su počela da se roje pitanja sumnje:

”Šta li će moj partner reći na sve ovo? Hoće li me sada ostaviti, jer ko još želi pored sebe gluvu ženu sa aparatima?”

”A tek moja ćerka?! Hoce li je biti sramota ako je neko od dece u školi pita šta to njena mama nosi u/ iza ušiju?”

“I taj moj posao… Sada će sve kolege znati da sam definitivno gluva, a pacijenti će me gledati sa sažaljenjem, mozda čak i sa nepoverenjem, jer kako jedna gluva osoba moze da bude dovoljno stručna da im pruži dobar savet o zdravlju i lekovima?”

“I sada ću opet morati da pustim kosu, da ih sakrijem… A tako volim da nosim kratke frizure!»

I znate sta? Ništa od ovoga se nije desilo! Često su upravo naši strahovi i sumnje krivi za to sto se ne usudimo da napravimo korak dalje.

Moja porodica je konačno bila srećna, jer opet imaju srećnu i zadovoljnu mamu i partnerku, koja uz to i dobro čuje.

Moje kolege i pacijenti nisu ništa ni primetili dok im sama nisam rekla! Samo su ponavljali:

”Ali, ništa se ne vidi! Mislili smo da si kupila slušne aparate, ali da si ih ostavila kod kuće!»

I dalje sam naravno obožavalac kratke kose.

Da budem sasvim iskrena, privikavanje na slušne aparate nije bilo tako lako. Osećaj stranog tela u uhu je redovno bio prisutan, svrbelo je, imala sam i utisak da mi se pojačano stvara ušna mast. Ponekad sam jedva čekala da stignem kući sa posla, da ih izvadim i zaboravim do narednog jutra. Teško je bilo uvežbati pravilnu tehniku stavljanja i skidanja, dugo sam stajala pred ogledalom, a da pri tome nisam popravljala šminku i frizuru. Pa zatim, redovno čišćenje i održavanje, još jedna obaveza više. No, sve je jako brzo prešlo u rutinu. Sada smo moji slušni aparati i ja nerazdvojni prijatelji od svitanja do odlaska na počinak. Čak i zaboravim da ih imam, krenem pod tuš sa njima i tek tada se setim da ih skinem, jer nikako ne smeju doći u kontakt sa vodom.

U međuvremenu sam uspela da jednom otputujem u Srbiju (mada bi zapravo bilo bolje da sam imala prilike i vremena da to uradim češće) i posetim Neuroth slušni centar radi podešavanja i servisa aparata i nabavke rezervnih delova. Ponovo sam naišla na vrhunsku ljubaznost i profesionalizam! Sve pohvale!

Šta bih vam poručila na kraju? Uho je organ kao i svaki drugi u našem telu i samim tim može se ”pokvariti” i teže obavljati svoje funkcije. Bez čula sluha ne možemo funkcionisati kao aktivna i socijalna bića, jer zajedno sa ostalim čulima učestvuje u percipiranju informacija iz okolne sredine i našoj komunikaciji sa svetom oko nas. Medjutim, još nikoga nisam čula da ga je sramota jer ima bolesno srce ili pluća, pankreas ili jetru, koji su podjednako životno važni. Zašto se onda nošenje slušnih aparata u nekim društvima doživljava kao sramotno, zašto?

Smatram da bi mozak trebalo ”trenirati” (kao i mišiće) da bi dugo ostao vitalan, a ”treniranje” se zapravo sastoji u izlaganju mozga novim stimulusima (informacijama) tokom celog zivota. Kako to da postignemo ukoliko je auditivni put primanja informacija oštećen?”